Bejrut
27. maj 2003.

Kažu da Bejrut, glavni i najveći grad Libana, ima oko milion i po stanovnika i sedam hiljada godina istorije. Međutim, teško je odrediti gde su granice grada, pa samim tim i koliko ima stanovnika.

Bejrut ima veoma zanimljiv geografski položaj - na središnjici je dugačke obale Sredozemnog mora. Zauzima široki rt koji spaja dva dugačka zaliva. Hitro se uzdiže iznad mora, omogućavajući stanovnicima i posetiocima predivan vidik. U zaleđu, naslanja se na venac visokih planina.

Grad je preživeo skoro dvodecenijsko razaranje, tokom kojeg je zaslužio naslov "Grad koji ne želi da umre". Danas se obnavlja velikom brzinom. Nekada razrušeni centar grada sada je sedište velikih radova kojima se gradi nov stambeni kvart sa savremenim poslovnim prostorom, primeren 21. veku. Mnoge zgrade obnavljaju se tako da izgledaju kao nekada, a kod novih se čuva karakterističan stil. Dublje u gradu, mogu se videti neke izuzetno lepe građevine, remek dela arhitekture prvog dela dvadesetog veka, koje stoje kao tužne ofucane stare dame i čekaju nekoga ko bi im vratio stari sjaj. Nasuprot njima, uzdižu se velelepne građevine kojih se ne bi postidela nijedna metropola u svetu.

Bejrut se već nameće kao centar regiona u oblasti turizma, bankarstva i trgovine. Gradska luka je najveća u istočnom Sredozemlju, sposobna da brzo obradi velike količine tereta.

Grad ima pet univerziteta i mnoštvo umetničkih sadržaja. Svojom prijatnom klimom, opuštenim i veselim stilom života i osećajem za biznis, Bejrut svakome ponešto pruža.

Saobraćaj

Prenaseljenost i geografske osobine Libana - uska i dugačka zemlja koja u potpunosti gravitira ka uskom pojasu uz more - dovodi do toga da je saobraćaj izuzetno gust. Kada se tome doda orijentalni mentalitet, koji sa jedne strane podrazumeva pun društveni život, a sa sobom nosi i minimum poštovanja propisa i drugih učesnika u saobraćaju, rezlutat je zbrka koja će vas često blokirati. Pogotovo u centralnom gradskom području gde se sve sliva. Dakle, pripremite živce!

Jedna od zanimljivosti je i da su tek od pre godinu - dve dana uvedeni semafori. Stoga je sasvim uobičajena pojava da ih ljudi ne poštuju. Malo će zastati na crveno, pa čim se ukaže i mala prilika, prolaze dalje. Ni policija ne reaguje, valjda smatrajući da je ljudima potrebno dati vremena da se naviknu na propise. Čuvajte se ako vozite!

Gradski prevoz

Nas su savetovali da se vozimo taksijem. Nisu ni morali. Svaki, i bukvalno svaki taksista čim primeti da ste turista počinje da trubi, da polako ide za vama i da vas znacima ubeđuje da sednete u njegovo vozilo. Možda to nekima može izgledati kao ljubaznost i odnos prema mušteriji, ali meni se već prvog dana popelo na glavu. Na kraju sam čak počeo da budem neljubazan! Srećom, ne znaju srpski.

Kao i dosta drugih stvari, taksi nije baš jeftin za nas. Princip koji oni koriste je "koliko daš". Obično je to u rasponu od 7 do 10 evra. U početku sam bio ljubazan i galantan, ali kada sam shvatio kako novac klizi iz ruku, rešio sam da potražimo druge oblike prevoza.

U hrišćanskom delu Libana postoji mreža minibuseva koja prilično dobro funkcioniše. Kompanija koja vozi zove se Libanese Communiting Co (LCC), što se jasno vidi na crveno obojenim vozilima. Mreža ima desetak linija koje voze i do susednih gradova, a delom ulazi i u muslimanski deo Bejruta (tamo, prirodno, postoji druga sasvim odvojena kompanija koja opslužuje južni deo zemlje). Autobuska karta je šestina, trećina ili polovina evra, u zavisnosti od relacije. Najskuplja karta ipak nije mnogo za vožnju do Biblosa, koja traje sat vremena. Potrebno je samo da dobro proučite plan grada i uporedite ga sa planom linija koji se nalazi u svakom autobusu, a možete ga dobiti i u obliku vodiča. Jedno od pravila je da minibusevi staju kada god se pojavi putnik, ili kada god neko poželi da siđe. To je korisno, mada ponekad može da bude naporno kada na po pedesetak metara stoje ljudi i, zbog lenjosti, naizmenično zaustavljaju vozilo. Takođe, problem je što ne postoji red vožnje i nikada ne znate kada će se pojaviti minibus.

Vožnja minibusevima je sasvim prijatna i bezbedna. Ljudi su opušteni i predusretrljivi, i uvek će se naći neko ko zna engleski i raspoložen je da vam pomogne da nadjete put. Jedini problem je što minibusevi prestaju sa radom negde oko 6 popodne. Tada ih je veoma teško naći. Situaciju tada dodatno otežava gužva koju izazivaju ljudi koji ili idu kući sa posla ili kreću ka gradu na večernje aktivnosti. Stoga budite spremni da hodate ili zaustavite taksi.

Međugradski prevoz do udaljenih mesta u zaleđu zemlje obavlja se uglavnom slikovitim starinskim autobusima, koji su izuzetan primer orijentalnog kičeraja. Nismo se vozili njima, ali moja žena nije odolela da se barem ne slika između njih.

More i obala

Bejrut je, dakle, na moru. U središnjem delu nalazi se Marina, veoma velika i osposobljena za veliki saobraćaj robe. Dalje ka severu obala nije uređena. Tek daleko od grada javljaju se plaže i restorani.

Nasuprot tome, u južnom delu grada nalazi se dugo šetalište, poznatije kao Korniče (Corniche). Tokom celog dana tu možete susresti veliki broj šetača, džogera, porodica, ribolovaca, koji uživaju u mnogim restorančićima, od koji su neki na samoj plaži. Predveče mnoštvo ljudi izađe napolje. Mnogi uparkiraju automobile uz trotoar, otvore vrata, puste muziku, izvade posluženje i posmatraju svet što prolazi. Neke porodice zauzmu klupe i domaćinski se razbaškare, kuvajući kukuruz ili kafu. Česta je pojava da odrasli i deca ispaljuju ručni vatromet uveseljavajući sebe i prolaznike. Ima dosta prodavaca voća, grickalica i specifičnog hleba oblika đevreka (kaak).

Na Korniče se nastavlja kraj poznat kao Manara. To je mali rt, iznad koga se uzdiže velika tanka kula koja se očigledno renovira od posledica rata. Ovde je divno mesto - Manara Palace Cafe. To je prostrani restoran na samoj obali mora. Pored velike šatre, u koju uveče dolazi veliki broj gostiju na ukusnu večeru, jedan broj stolova postavljen je uz samu obalu. Po lepom danu, kakve smo mi imali, pravo je uživanje pijuckati kafu ili čaj uz pljuskanje velikih talasa. Mnogi ljudi, cele porodice, dolaze ovamo da se nauživaju. Tu je oficirsko kupatilo (Bain Militaire), ali i veliki luna park, koji vrvi od dece i mladih. Ispred je veći broj restorana brze hrane, prodavnica slatkiša i raznih đinđuva.

Put se tu penje na brdo sa kojeg se, ako pogledate unazad, vidi ceo bejrutski zaliv, a sa druge takođe dugi zaliv koji je u muslimanskom delu. U njemu je i aerodrom. Ispod, u moru, nalaze se dve stene visoke po četrdesetak metara, koje je more produbilo u osnovi. To je jedno od najosobenijih mesta Bejruta, poznato kao Golubije stene (Pigeon Rocks; Grotte aux pigeons). Ove stene verovatno potiču iz antičkih vremena i nastale su kao posledica zemljotresa. Do njih vodi put koji se spušta ka moru. Tu se mogu naći čamci koji će vas provozati oko stena. Po celom brdu iznad stena se okuplja veliki broj ljudi, a tu je i nekoliko ekskluzivnih i manje lepih restorana ili poslastičarnica.

Ostale zanimljivosti

U muslimanskom delu, duž morske obale, nalazi se Američki univerzitet. To je ogroman kompleks zgrada, u kojima studenti borave i uče.

Na samom početku Korničea je Hard rok kafe. Zanimljivo mesto koje vredi posetiti.

Najmondenskije mesto je Interkontinental hotel, nazvan Phoenicia. Tu je uvek gomila onih koji žele da pokažu svoja besna kola i nafrakane žene.

U samom centru nalazi se i velika rupa nastala posle rata. Kada su raščišćavali ruševine, ispod krša se pojavilo veliko arheološko nalazište. Sada tu stoje mnogi stubovi i drugi ostaci iz antičkih vremena, koji čekaju da ih neko polako i studiozno ispita.


Foto album sa mog puta u Liban možete videti na adresi
Album iz Libana


...